Видици

НЕБОЈША ДУГАЛИЋ, ГЛУМАЦ И РЕДИТЕЉ, О ПРОМИШЉАЊИМА ЧОВЕКА, СВЕТА, УМЕТНОСТИ
Бити достојан вечне мере
Хамваш каже да човеков живот има смисао само ако у њему постоји нешто за шта би дао и сам живот. Наш народ је то вековима подразумевао, осећао и тако живео. Данас, у оковима обезвређеног укуса, затрпани бучном папазјанијом која се даје као анестезија, многе оријентире смо погубили. Као што су неке раније генерације већ чиниле, дошло је време да се публици наметне виши критеријум посматрања ствари. Можда то некоме данас звучи анахроно и памфлетски, али се ствари и сада могу свести на једноставно питање: да ли завет који су животом бранили моји преци има за мене важност или не? По одговору свак од нас може измерити себе

Пише: Дејан Булајић
Фото: Драган Боснић и архива саговорника

Уметност је некада имала снагу култа. Носила је смелост промена, временима је давала другачији карактер и путоказ. Можда зато што је припадала храбрима и даровитима, каквих наравно има и данас. Један од њих, глумац, режисер, професор, Небојша Дугалић, свестан је да се савремена уметност у приличној мери поистоветила са временом, подражава га и следи, без нарочитог талента, јер актуелно доба и не инсистира много на таленту. А када се пробуди, онда би да хировито руши границе и обрачунава се са старим моделима.
– Данас се намеће, скоро као обавеза, нека новина по сваку цену. Раније је то ишло неким природнијим током, па је и зрење уметности више било у складу са човековим природним зрењем. Данас нам се чини као да све разумемо и да смо увелико превазишли своје наслеђе, па се можемо бавити само истраживањем новог израза. То напросто није тако. Да би човек искорачио некуд даље, мора да прође сав пут којим је уметност прошла и да озбиљно проучи све просторе и начине у којима се уметност испољавала, па тек онда да види куда би могло да се иде даље. Постоји нека олакост, чак лакомисленост, која врло лако прелази у површан егзибиционизам. Уверен сам, међутим, да је уметност неумољива и да су сви ти неприродни искоци кратког даха.

Све то публику често доводи у стање збуњености, јер се тешко оријентише између лаке забаве и херметичких садржаја?
Великим бројем садржаја које примамо преко медија девалвира се укус публике. Форсира се систем лаког, забавног, нечега што је разбибрига, што човека не позива ни на шта озбиљно, ни на какво размишљање и преиспитивање себе. То је шарениш који треба анестетски да нам смири свакодневна нерасположења. Када имате такву ситуацију, права уметност тражи начин да одговори и одбрани себе, па се све полако претвара у право врзино коло. То одолевање мислим да је доказ о суштинској снази уметности и о снази духа. Онолико колико дух може да одоли таквим притисцима, толико ће остати жив за нешто трајније.

Колико ћемо дуго одолевати томе да се медији намећу као инстант замена уметности?
Обично се као критеријум помиње пиплметар, каква је и колика гледаност и томе слично. Финансијски то јесте важно и представља неки показатељ. Чини ми се, ипак, да је дошао тренутак да се учини оно што су својевремено неке претходне генерације већ чиниле, а то је наметање критеријума, наметање духа нечега квалитетнијег и озбиљнијег. Уверен сам да ће сви то прихватити, јер ако понудите нешто боље, то ће се и усвојити. Погрешна је претпоставка да је дух у људима толико низак, да нико то неће разумети. Нисмо ми по супстанци ништа лошији од генерација које су у минулим временима стасавале уз неупоредиве културне садржаје. Дозрело је време да се крене обрнутим путем – не да пратимо колико се нешто гледа и да то форсирамо, већ да публици наметнемо виши критеријум посматрања ствари.

ПРОМЕНЕ СЕ ЗАЧИЊУ У НАМА

Може ли се на основу изречених утисака говорити о суштинским карактеристикама самог народа, или је то тема која нас, у времену у каквом живимо, може увући у ризик баналних анализа?
Догоде се околности у којима један народ сасвим изненади и самог себе, неким својим реакцијама, а онда подбаци у односу на своје реалне могућности. На том плану могу се увек очекивати велике осцилације. Важније је то да је појединац као биће састављен од великих потенцијала, које треба да пронађе и буде их свестан. И што је још битније, неко ко је одговоран за то да свако има прилику за испољавање својих најбољих потенцијала треба да му омогући начин и простор за остварење таквог циља. Проблем је што се о тим стварима врло мало мисли. Они који воде ову земљу много озбиљнији рад мора да уложе на том пољу. Време је опште кризе, људи су обузети сопственим опстанком. Неко ко је запитан над кором хлеба тешко да ће размишљати о уметности. То су питања за некога ко није гладан. Са те стране разумем потребу у људима за најлакшим садржајима, који ће их брзо разгалити. Међутим, тако ћемо остати незапитани над собом. Уверен сам: када би човек почео да се пита о себи, многе ствари би се промениле. Сваки бољитак се одигра тек онда када човек изнутра у себи нешто промени. Тада се мењају и светови око нас. Док не кренемо одатле, неће нам се ни друге ствари склопити како треба.

Запитаност над собом несумњиво би нас довела до дилеме колико смо заправо слободни, као личности и делови целине?
Када кажемо слобода, прво помислимо на колико смо начина неслободни. Слобода је недостижни сан човека који никада неће бити остварен, јер смо сапети неслободама, споља и изнутра. Док се разврстамо у тим оковима, прође живот и не схватимо ништа. Такође, битан аспект слободе је начин нашег тумачења стварности. Када почнемо да откривамо стварност и у њој налазимо смисао лепоте и трајања, тек тада можемо постати слободни, у односу на њу. Када нађемо нешто што можемо да волимо, у амбијенту који нас окружује, тек тада престајемо да будемо у сукобу са тим амбијентом и претварамо га у нешто креативно, стваралачко, у чему можемо да препознамо себе. Највећа неслобода долази од тога што човек не налази себе у ономе у чему се налази. Не види своје место у томе.

ПУТЕВИ УЗРАСТАЊА ЧОВЕКА

Ако човек у сусрету са собом открије чежњу за лепотом, ширину и смисао врлине, и сталну потребу да над тиме бди – зар то није наговештај сусрета са Богом?
Бог стално куца на врата човековог срца, али када ће се његово семе заметнути у нашем срцу, то је тајинство такве величине да о њему треба само ћутати. Међутим, чак и када се то откриће догоди, пут тек предстоји. То је заметак који треба неговати, мукотрпан и тежак рад, јер човек тек тада схвати да много тога у себи треба да очисти, да би се тако нешто величанствено настанило у њему, као нешто трајно, што представља темељ нашег бића. Али у томе је и лепота, јер је то простор откривања и узрастања човека, схватање каква је сврха и смисао сваког бића, па и мене оваквог какав јесам. Та открића човек налази у свом одговору Богу. У свом односу са Богом, а кроз односе са светом, човек проналази разна исходишта свог важења у свету.

Може ли нас то натерати да преиспитамо меру свог идентитета, свест о томе којем корену припадамо и колико је тај корен дубоко усађен у крсту часном и слободи златној?
То је крунски налог бића који је наш народ вековима осећао као нешто спонтано, што се подразумева, да се не одроди од сродности у светости. Да се нико не покаже недостојним такве мере, да ако треба и живот жртвује за то. Када се то говори у времену општих релативизама, какво је наше, где све може и овако и онако, онда то делује анахроно, скоро као политички памфлет. А заправо, ради се о томе да ли тај завет, који су крвљу градили моји преци, има за мене важност или не. Да ли ја то поштујем? Па чак и да су грешили, неко је тада ризиковао свој живот за ту вредност, а сада ће неко други, сагласно мерилима савременог доба, то доводити у питање. Бела Хамваш је рекао да човеков живот има смисао само уколико у њему постоји нешто за шта би дао и сам живот. Нека мера која надилази живот мора бити мера наших живота. Наравно, може се живети и другачије. Али, уколико се човек сасвим одрекне такве тежње, никада неће ни доћи до одговора зашто уопште постоји.

Да ли је путоказ који Вас је од детињства, кроз сликарство, музику и књижевности водио ка уметности, оправдао Ваша очекивања?
Очекивања никада нису у складу са оним што се на том путу деси. Осећао сам жељу да се тиме бавим, али нисам ни слутио шта ће ме све затећи. Ту је било и лепих, али и оних других изненађења. Нека открића су подбацила, у односу на оно што сам очекивао, док су нека друга помогла да спознам даље и блиставије просторе. Али то је добро, јер у разноврсности доброг и лошег човек дефинише своје критеријуме и научи да прави разлику између наизглед истих ствари.

ПОТПИСИ У КОЈЕ СТАНЕШ ЦЕО

У каријери која траје двадесет шест година, уписано је много врхунских глумачких остварења?
У мору различитих искустава, тешко је издвојити посебна. Ипак, мени су биле посебно значајне неке представе. Пре свих Живот је сан и Маска, у режији Никите Миливојевића, јер су то били значајнији почеци са великим улогама. После тога је уследио Идиот, у режији Стеве Жигона, и улога кнеза Мишкина. Искуство рада са Стевом је неупоредиво. Он је био невероватан уметник и исто такав човек. Ретко сам у светском глумишту сретао људе који су имали такав осећај за глумачко и режисерско, као што био случај са њим. Проклета авлија је била помак у односу на оно што сам претходно радио. Мени је била врло драга и представа која је прошла мање запажено него што је заслужила – Звер на Месецу, у режији Небојше Брадића – потресна прича о страдању Јермена од Турака, коју сам играо са покојним Ђузом Стојиљковићем иПаолином Манов. Упамтио сам да је публика на крају представа врло суздржано аплаудирала, под снажним утиском саме радње. Као да им се чинило да је аплаудирати неприлично. Веома ми је важна Исповест Дмитрија Карамазова, иначе моја дипломска представа, која је својевремено увршћена и у програм московског фестивала „Златни витез”, па је тако и оживела, и још увек је на репертоару „Мадленијанума”. Издвојио бих свакако и мјузикле које волим да играм. Тренутно су актуелни Јадници, Продуценти и Зона Замфирова. То је један од најтежих изазова,јер глумац на сцени мора да игра, пева и говори, да све то чини на високом нивоу, без оптерећења, са уживањем и лакоћом, а то заиста није лако.

Иза Вас је и замашан редитељски рад?
Да, и на том плану сам остварио пројекте са којима се заиста поносим, јер режија ме је натерала да се поново суочим са делима драмских великана какви су Чехов, Ибзен, Андрић, Станковић. У дугом периоду сам их доживљавао као глумац. Режија намеће одговорност за све што се види на сцени. Поента је у сагледавању исте ствари из неколико различитих углова, а опет, да се оствари јединство рукописа. У томе сам досезао максимуме својих могућности. Вишњик, Пер Гинт, Павиљон број 6, Омер Паша Латас – то су остварења која бих издвојио по значају, потписао и цео стао у тај потпис.

***

Биографија
Краљевчанин, рођен 1970. На Факултету драмских уметности у Београду дипломирао 1994. године у класи професора Владимира Јевтовића. Играо је у Народном позоришту, Београдском драмском, Југословенском драмском, „Атељеу 212”, „Битеф театру”, „Мадленијануму”, Краљевачком позоришту... Остварио низ телевизијских, радијских и филмских улога. Од 1998. шеф је класе глуме на Факултету драмских уметности у Београду. Од 2001. ванредни професор, од 2007. редовни.
Члан Удружења драмских уметника Србије. Добитник већег броја најугледнијих глумачких и редитељских награда (четири „Златна витеза” у Москви, од 2006. до 2012, више награда „Зоран Радмиловић”, „Зоранов брк”, „Милош Жутић”, годишњих награда Народног позоришта и Југословенског драмског, годишње награде Београда 2013. (...)
Ожењен глумицом Драганом Дугалић, са којом има петоро деце.

***

Самоћа и усамљеност
– Самоћа је важан простор, али је битно како се према њему одредимо. Наиме, ако је самоћа бег и затварање прозора и пред самим собом, онда је свеједно јесмо ли сами или нисмо. Да би човек могао да се усредсреди на другога, он прво мора да има са собом време за напајање, унутрашњу градњу, за неко зрење којим ће стати пред другога. Тек кроз другога ми формирамо и себе. Данашње питање самоће је више питање усамљености, јер људи не препознају то градитељско и хранитељско, у размени са другима. Самоћа је неопходна, а усамљеност је болна.

***

Позориште
– На сву срећу још увек се издвајају нека средства за позориште, јер оно на другачији начин не би могло да опстане. У односу на рецимо филм, ситуација је нешто комотнија. Још увек се раде представе, још увек постоји неки ентузијазам да се направи нешто озбиљно, темељно, ново, свеже, тачно. Постоји потреба да људи дубински ходају кроз просторе свог сведочења.